ВЕСТИ

Српски средњи век као неисцрпна научна тема

Већ на самом почетку овогодишње манифестације, 20. и 21. августа, у Народној библиотеци „Ресавска школа“ одржан је двадесети научни скуп, односно осми под именом „Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности“. Првим даном скупа, који је обухватио две сесије, председавала је проф. др Гордана Јовановић, а изложено је укупно осам реферата, махом из средњовековне историје и историје књижевности. Изузетност овогодишњег научног скупа у Деспотовцу представља учешће др Белгин Тезџан Аксу, лексикографа и уредника речника турског језика, чији је рад „Београд Евлије Челебије“ привукао изузетну пажњу. Другог дана научног састанка изложено је још седам саопштења, а скупом је председавао проф. др Радивој Радић.

По завршетку поподневног заседања скупа, дан је у библиотеци настављен предавањем на тему „Турцизми у српском језику“, које је одржала др Марија Ђинђић, турколог, научни сарадник Института за српски језик САНУ, а уводничар овог врло занимљивог предавања била је др Марина Спасојевић, такође, из поменутог института, обе и саме вишегодишњи учесници научног скупа у оквиру Дана српскога духовног преображења у Деспотовцу.

Након тога, представљен је зборник радова са прошлогодишњег научног скупа, а част и обавеза да све присутне још једном подсете на прошлогодишњи скуп, а тиме и на садржај зборника, припала је овога пута академику Злати Бојовић и проф. др Предрагу Дилпарићу. Ово је, иначе, деветнаести зборник, односно деветнаеста књига, која чини сада већ импозантну едицију у оквиру научне литературе, чији је издавач Народна библиотека „Ресавска школа“. Новина је што се код последњег, овогодишњег зборника, као други издавач, потписује Институт за српски језик САНУ, што деспотовачкој библиотеци, као локалној установи културе, представља изузетну част и задовољство.

Два научна дана у библиотеци протекла су у врло позитивној и динамичној атмосфери, чему је, поред истакнутих имена из света медиевистике, допринело и присуство бројне публике, на изузетно задовољство организатора.

Концерт младог пијанисте Борка Милојковића

На крају треће вечери овогодишњих Дана у свечаној сали Народне библиотеке „Ресавска школа“ одржан је концерт младог пијанисте Борка Милојковића, који је, такође, наш суграђанин.

Борко Милојковић (1985) завршио је средњу музичку школу „Мокрањац“ у Београду у класи професорке Радојке Јовичић. Дипломирао је на Факултету музичке уметности у Београду у класи професора Дејана Стошића. Освојио је многе награде на међународним такмичењима, добитник је награде Скупштине града Београда, специјалне дипломе београдског подијума младих талената и дипломе за концертну активност града Београда. Тренутно је професор клавира у Музичкој школи „Владимир Ђорђевић“.

Бројна публика је и ове године са највећим одушевљењем пратила концерт класичне музике, а имала је прилике да чује композиције Јохана Себастијана Баха, Хендла, Моцарта, Листа и Шопена.

Манасија као вечита инспирација Слободана Данета Поповића

У наставку вечери у просторијама Центра за културу „Свети Стефан, деспот српски“ отворена је изложба нашег познатог завичајног сликара Слободана Данета Поповића. На самом почетку многобројним посетиоцима песмом о Манасији обратио се Милија Баја Радивојевић, кога су присутни са одушевљењем слушали.

Влатка Миленковић, директор Центра за културу у Деспотовцу, најпре је поздравила све присутне, а затим додала:

„Сви знамо да је Данетова вечита инспирација Манасија, драгуљ Ресаве, драгуљ Србије. Слободан је насликао толико слика о Манасији да оне красе скоро сваки дом у Деспотовцу, као и домове наших људи у расејању. Дане је прецизан и тачан у цртежу, колорит му је богат, он има и врло суптилних слика, нежних валера, преко узбудљивих комбинација боја. У зависности од тога како је уметник инспирисан,5 такве и слике ствара. Дане ствара и портрете, и мртве природе, и пејзаже, подједнако зналачки и врло снажно.“5

Слободан Дане Поповић рођен је 1944. године у Седлару. Од 1950. године живи у Деспотовцу. О његовом раду писали су и говорили: Алекса Челебановић, Ђорђе Кадијевић, Никола Кусовац, Перо Зубац и многи други. Реч је о сликару изузетне снаге и талента, који је формирао своју уметничку личност и пронашао сопствени израз. Излагао је у Салону трибине младих у Новом Саду, Скадарлији, Аустрији, Италији, Немачкој, као и у свим већим градовима бивше Југославије. Међутим, где год је био, у срцу је носио5 тајанственост и лепоту Манасије. У Паризу је осам година провео сликајући на Монмартру, где је и постао члан клуба париских сликара Монмартра. Поповић је поетичан, лирског расположења, а његова дела представљају трајну синтезу прошлости и садашњости јер спајају духовне хоризонте пређашњег и данашњег.

Отворена изложба слика са 24. Ликовне колоније „Ресава 2016“

У недељу, 21. августа, у Манастирској воденици изложбу слика са 24. Ликовне колоније „Ресава 2016“ отворио је професор Слободан Штекић, који је и сам учесник ових колонија. Он је изразио своје задовољство изложеним радовима и посебно похвалио деспотовачке уметнике, чији су радови овог пута, према његовом мишљењу, били најбољи, а затим додао:

„Имао сам то задовољство да учествујем у избору сликара за овогодишњу колонију, али док слике не дођу у овакав један пријатан простор, какав је Манстирска воденица, не може да се сагледа колико су се сви учесници потрудили да своје умеће, своју уметност на један најискренији начин пренесу на платно. Ове године, као учесника колоније имамао и једног вајара. То је професор Веља Каравељић, који је урадио преко педесет споменика широм Србије и који нам је поклонио једну дивну скулптуру у камену.“

Затим је на отварању изложбе говорио и наш еминентни уметник Емило Костић, рођени Деспотовчанин, који је и сам својевремено био селектор две колоније „Ресава“.

„Верујем у то да сви ми као сликари и уметници постојећу природу треба да прилагодимо себи, да је опредметимо, јер тако уметност и настаје. На овим сликама се види да су људи из душе нешто рекли. Кажу да је сликар сазрео онда кад се заљуби у оно што ради.“

 

Многобројна публика могла је да види радове учесника овогодишње колоније, а то су: Драган Пешић (Краљево), др Велимир Каравељић (Београд), Влатка Миленковић (Деспотовац), Емило Костић, др Мирослав Бабић (Београд), Томислов Вељковић (Деспотовац), Слободан Штетић (Јагодина), Луна Петровић (Деспотовац), Лазар Димитријевић (Крагујевац), Нада Серафимовић (Београд), Владан Димитријевић (Деспотовац), Љиљана Глишовић (Београд), Сободан Поповић Дане (Деспотовац), Момчило Вуксановић – Mома Брада (Деспотовац), Милица Вуксановић (Деспотовац), Љубиша Радојковић Бишко (Деспотовац), Марина Димитријевић Маца (Деспотовац), Весна Петровић (Деспотовац), Милосав Ивановић Баја (Деспотовац), Радосав Стојановић Рака (Деспотовац), Горан Радовановић (Београд), Љиљана Стојадиновић (Деспотовац), Данијела Марковић Нена (Деспотовац).

Одржано књевно вече са Владимиром Кецмановићем

Исте вечери, након изложбе графика Бојана Оташевића, у Народној библиотеци „Ресавска школа“, многобројни посетиоци, љубитељи писане речи, присуствовали су књижевној вечери са књижевником Владимиром Кецмановићем.

„Иако спада у ред писаца средње генерације, рођених на ободу седме деценије прошлог века, Владимир Кецмановић већ читаву деценију заузима значајно место у српској књижевној јавности“, рекао је на самом почетку књижевни критичар Дејан Војводић, а затим додао:

„Од његове прве приче Хистерија, која је 1990. године овенчана наградом ’Иво Андрић’ за најбољу кратку причу, прошло је четврт века. Прве праве кораке у свом раду Кецмановић прави тек објављивањем романа Последња шанса и Садржај шупљине, где наговештава своју поетску оштрину, да би тек након романа Феликс, књижевна критика обратила значајнију пажњу на њега. У Феликсу се први пут осетила темељна књижевна градња, а лакоћа са којом пише унела је значајну нијансу новога у српској књижевности. Романом Топ је био врео Кецмановић своје приповедање диже на виши ниво, изнова се поигравајући се стилским карактером своје прозе. У роману Сибир, који је љубавни трилер са темом криминалне увезаности Срба и Хрвата, даје слику друштвене кризе. Посебно место у Кецмановићевом опусу чини збирка приповедака Зидови који се руше. Разноликост тема, поетских решења и коментара, приповедачких нивоа у овој збирци на мајсторски начин доприноси утиску да Владимир Кецмановић влада причом. Романом Осама достиже тренутни поетски врхунац, стога његовом анализом у најбољем сагледавамо Кецмановићев опус. Технику приповедања Кецмановић свесно преузима од Драгослава Михајловића. Дајући слику нових емиграната, доводи у питање њихов положај у сввету у коме живимо.“

Потом је уследио разговор писца са публиком, што се показало као одлична форма књижевне вечери, јер је писац одговарао на најразличитија питања, осликавајући одговорима себе, књижевност, свој списатељски рад, однос према животу...

НАЈАВА ПРОГРАМА