Чланци

ПРИЈАТЕЉСТВО КОЈЕ ЈЕ НАДЖИВЕЛО РАТ

  У сумрак другог дана манифестације, рефлектори се полако гасе, жамор публике се стишава а на сцену одлучно ступају два великана, култне личности богате историје српског народа  – војвода Живојин Мишић и војвода Степа Степановић. Глумци Народног позоришта из Београда, Бошко Пулетић и Лепомир Ивковић, толико су верно оживели ликове које тумаче, да су гледаоци већ у наредном тренутку имали утисак да су се нашли у тадашњој Краљевини Србији, на чувени Видовдан 1914. године, када је атентат на аустроугарског престолонаследника принца Фердинанда одредио даљи ток историје а самим тим и судбину Србије. Пријатељски поздрав двојице великана на сцени, поновно бљештавило рефлектора, громогласан аплауз публике – почиње „Време части и поноса“.

  Топлу људску причу о пријатељству, које опстаје у најтежим животним искушењима, добу тешких страдања и личног херојства инспирисаног патриотизмом, потписује Мића Живојиновић. Представа је настала као адаптација на његову ауторску књигу „Живот преточен у памћење“ и хронолошки прати развој дубоког личног и ратног пријатељства двојице горостаса српске историје војводе Живојина Мишића и војводе Степе Степановића. Хронолошки и хируршки прецизно, режисер нас вешто води кроз историјска збивања током Првог светског рата почевши од атентата у Сарајеву, преко битака на Церу и Колубари, голготе народа и војске током повлачења преко Албаније, све до пробоја солунског фронта, ослобођења поробљене домовине и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије.

  Двојица пријатеља, двојица војвода, у схватањима често различита, али повезана љубављу према својој домовини и свом народу, недрила су снагу из међусобних разговора дајући један другом ослонац у тешким временима која нису штедела никога. „Наврнуо се читав један век у коме су Србија и њена војска, јединственим примером жртвовања у историји ратова за свој физички опстанак, трајно обележили једно време, у коме се нису разликовали официр и посилни, у истом рову за спас Србије и избављење њеног народа. То време незаборава у коме је реч била тврђа од закона, песма као одбрана и заштита, а суза једини лек и храна; време у којем је поданик делио последње парче хладне и скамењене проје са својим краљем; време у којем је опанак прегазио чизму а шајкача надвисила шлем; време зиме и глади у коме нам је једини огрев била вера у Бога, а нада једини залогај да се преживи и дочека слобода“, каже наратор у једном делу представе.

  Професор Живојиновић објашњава зашто је за свој стваралачки опус изабрао баш војводу Живојина Мишића: „Дуго сам изучавао његов живот и уопште наше војводе, битке и бојеве у Првом светском рату, Балканским ратовима и у светским размерама кроз своје школовање, а онда сам посебну пажњу дао историји Србије. Војвода Живојин Мишић је једна комплексна личност и вероватно, да се није бавио војничким занатом, био би изванредан књижевник или дипломата. Говорио је стране језике, волео је Србију изнад свега, живео за Србију и на крају је и свој живот положио за Србију. Био је у једном латентном сукобу са престолонаследником Александром, то је историјска чињеница, из разлога што он није волео много да се ишта дешава а да је супротно националним и државним интересима Србије.“ Каже и да му је у истраживачком раду при припремању књиге главни извор информација била управо унука Живојина Мишића лично - Дуда: „Познавао сам Дуду, ћерку његовог сина Радована, те сам на располагању имао њену приватну архиву, фотографије које нису биле објављиване, писма која је писао својој супрузи Лујзи, затим његов рад у Високој војној школи као професора, његова предавања, његове рукописе које није стигао да објави, његово капитално дело „Стратегија“ која је била незаобилазно штиво за будуће мајоре, тако да сам се базирао на детаље који нису били много познати јавности да бих написао књигу коју сам касније преточио у драму.“

  Након извођења представе и добијених овација, глумац Бошко Пулетић није крио своје одушевљење деспотовачком публиком коју, како каже, познаје од раније. „Ово је једна од најбољих публика и то није испразан комплимент. Имао сам прилике да прошле године пред њом изведем „Коштану“ и заиста је невероватна. Публика која се на отвореном простору понаша као да је у конгресној сали. Имате праву позоришну публику, пуно ми је срце“, закључио је Пулетић.

  Живојиновић је наставио у маниру свог колеге рекавши да су нам овакве манифестације насушна потреба: „Не смеју се генерације одвојити од историје. Онај ко нема прошлост, нема ни будућност, а живи у лажној садашњости. То је опасно када један народ почне да иде неким траговима савремености а у ствари то су странпутице. Ми се тренутно налазимо, као народ и држава, на једној раскрсници у којој се сукобљавамо са старим навикама, обичајима и културом са једне стране и савременом неписменошћу са друге. Да би се тај јаз премостио, ми морамо без било чије увреде, да се враћамо митовима јер су они управо ти који су наша прошлост и који нам дају сигуран корак ка будућности.“

 

 

 

 

 

 

TURISTIČKO - SPORTSKA ORGANIZACIJA

DESPOTOVAC